150 godina

„Od svih naših naučnika najjači je majstor Mika“ Milutin Milanković 1935

Ove godine Srpska Akademija Nauka i Umetnosti (SANU), Društvo Matematičara Srbije (DMS), Matematički institut SANU i Matematički faklutet u Beogradu će povodom 150 godina rođenja našeg velikog matematičara i svestranog čoveka Mihaila Petrovića Alasa realizovati obiman program upoznavanja mladih i šire javnosti sa životom i svestranim delom ovog zanimljivog čoveka i nesvakidašnje pojave u našoj nacionalnoj kulturi i nauci.

Mnogi nastavnici matematike u Kikindi su organizovali časove matematike posvećene Mihailu Petroviću Alasu. Ovi časovi su poslužili kao priprema za Rauh matematički kviz (opštinski nivo) koji je organizovan 25.oktobra u OŠ Sveti Sava.

U uzrastu 1-4 razred smo imali tri ekipe iz OŠ Žarko Zrenjanin i OŠ Sveti Sava iz Kikinde. Pobednik je bila ekipa iz OŠ Žarko Zrenjanin. U uzrastu 5-8 razred smo imali osam ekipa iz OŠ Vasa Stajić iz Mokrina, OŠ Ivo Lola Ribar iz Novih Kozaraca i OŠ Žarko Zrenjanin i OŠ Sveti Sava iz Kikinde. Pobednik je bila ekipa OŠ Vasa Stajić, drugo i treće mesto su zauzele ekipe OŠ Sveti Sava.

Takmičenje je interesantno po tome što je ekipnog karaktera tj ima po jednog učenika iz svakog razreda, ima pitanja na koja se odgovara pojedinačno i ekipno, pitanja gde je bitna brzina i deo pitanja je bio posvećen životu i radu Mihaila Petrovića Alasa.

Veoma smo zadovoljni što smo uspeli da organizujemo izložbu posvećenu ovom jubileju. Izložba je organizovana u galeriji Muzeja Kikinda od 28.10. do 8.11.2018. Izložbu je otvorio prof. dr. Siniša Crvenković (Departman za matematiku i informatiku PMF Novi Sad). Posle toga je dr Vojislav Andrić (predsednik DMS) održao predavanje. Otvaranju i predavanju je prisustvovao veliki broj nastavnika, učenika i građana kao i mediji (RTV Rubin, Kikindski portal). Izložbu je posetio veliki broj učenika svih gradskih osnovnih i srednjih škola u okviru redovnih časova.

Ovim aktivnostima smo približili matematiku mladima i široj javnosti, a Kikinda je na trenutak bila mesto kulture i nauke.

 

 

Znanje bez granica

„Znanje bez granica“  je projekat  čiji je nosilac OŠ Stevan Jakovljević, kompanija CRH je dala sredstva, idejni tvorac i koordinator projekta Borko Petrović, profesor engleskog jezika, jedan od dobitnika nagrade „Najbolji edukator Srbije“ udruženja Živojin Mišić.

Cilj projekta je profesionalno usavršavanje, stručna podrška i pomoć svim prosvetnim radnicima u Paraćinu. Borko Petrović je u oktobru okupio mnoge dobitnike nagrade „Najbolji edukator Srbije“ koji su držali časove, radionice za nastavnike i tribine.

Bila je ovo svojevrsna mobilnost i umrežavanje najboljih nastavnika u Srbiji.

Prve nedelje su nosioci aktivnosti bili Željana Radojičić Lukić, Suzana Miljković i Dragan Kuveljić koji su radili sa učenicima niže smene osnovne škole. Druge nedelje su Marinko Petković, Danilo Borovnica i Vladan Mladenović radili sa učenicima više smene osnovne škole. Treće nedelje Slađana Trajković, Aleksandra Sekulić i Vladimir Majstorović su radili sa učenicima srednjih škola. Četvrte nedelje Mirjana Rašić Mitić i Miomir Dejanović su radili ugledne časove i radionice za nastavnike u četiri seoske škole, a Violeta Miletić je držala ogledne časove u Tehnološkoj školi i OŠ Stevan Jakovljević i prezentaciju u Tehnološkoj školi.

Sve četiri posete su bile propraćene tribinom za nastavnike.

Kolege Marinko Petković, Vladan Mladenović i ja smo bili gosti-domaćini 14. i 15. oktobra u tri osnovne škole u Paraćinu.

Po dva časa smo održali u OŠ Đura Jakšić, OŠ Stevan Jakovljević i OŠ Radoje Domanović. Ja sam  radio sa petim razredima igru u vezi sa prostim brojevima i origami radionicu gde smo učili pojmove u vezi sa geometrijom, razvijali motoriku i estetiku i sve to u vezi sa astronomijom. U školama Đura Jakšić i Stevan Jakovljević su na časovima prisustvovale mnogobrojne koleginice i kolege koje su uzele aktivno učešće i posle imali pitanja što me je veoma obradovalo i pozitivno iznenadnilo.

Kolega Marinko Petković i ja smo održali dve radionice za nastavnike u OŠ Đura Jakšić (ponedeljak) i OŠ Stevan Jakovljević (utorak).  U obe škole na radionicama je bilo skoro 50 nastavnika, učitelja, pedagoških saradnika kao i  direktorice Svetlana Gajić i Snežana Tanić. Na radionicama je bila sjajna atmosfera, interaktivnost, puno pitanja, velika zainteresovanost tako da je vreme od dva sata vrlo brzo prošlo.

Kada je kolega Borko objavio da priprema ovaj projekat javio sam se da učestvujem da bih ga podržao jer iz iskustva znam koliko je značajna podrška u nekom radu. Sada, posle obavljenog posla veoma sam srećan što sam se pridružio ovom projektu.

Sjajno društvo, odlična atmosfera, pozitivna energija. Svi učesnici projekta su jednoglasni u pozitivnim ocenama.

Borko je odlično odradio posao. Ne treba zaboraviti da je imao odlične saradnike pre svega u kolektivu OŠ Stevan Jakovljević  kao i u većini škola u Paraćinu.

Jednom rečju: „Borko hvala što si nas okupio“. Do novog susreta.

World Space Week 2018

Ove godine Svetska nedelja svemira (World Space Week) je obeležena  temom Svemir ujedinjuje Svet “Space Unites The World”.  Ovo je peta godina za redom da u Kikindi obeležavamo Svetsku nedelju svemira. Kao deo popularizacije astronomije održana su tri događaja 8,9 i 11 oktobra u OŠ Slavko Rodić u Banatskom Velikom Selu, OŠ Jovan Popović i OŠ Sveti Sava Kikinda. Proširenje na još dve škole se desilo zahvaljujući Jeleni Knežević, nastavnici istorije i zaljubljeniku u astronomiju.

Na svim događanjima je prvo Danilo Borovnica održao predavanje „Šta nas to spaja u Svemiru“ (What connect us in Space).

Prisutni su mogli da sa VR naočarima posmatraju kako izgleda Sunčev sistem kroz aplikaciju Titan of space kao i da se virtuelno slikaju sa nekim od rovera kroz aplikaciju  Spacekraft 3D. Naravno Curiosity je bio najčešće biran rover za slikanje.

U OŠ Jovan Popović i OŠ Sveti Sava prisutni su proverili svoje znanje iz poznavanja Sunčevog sistema kroz zanimljiv Kahoot kviz (The Solar System). Pobedniku je pripala čokolada koju je naravno podelio.

U OŠ Sveti Sava uvodni deo predvanja o teleskopima je održao učenik VII razreda Boris Vukov. On je deo ekipe Lovaca na asteroide pod mentorstvom nastavnika Danila Borovnice.

Posle predavanja smo imali posmatranje Jupitera, Saturna i još  par svemirskih objekata sa tri teleskopa koje su doneli zaljubljenici u astronomiku Igor, Jovan i Dragan.

Događajima je prisustvovalo preko stotinu učenika, nastavnika i roditelja.

Grupa zaljubeljnika u astronomiju iz Kikinde se okupila pod imenom AstroKinđa i polako se širi. Sada nas je blizu deset. Pozivamo zainteresovane da se pridruže i/ili nas prate na našoj fejsbuk stranici.

Grupa AstroKinđa je održala predavanje, radionicu i posmatranje u Mokrin Housu 25.7.2018. prilikom totalnog pomračenja Meseca. Hvala Tamari, Kalini i Mokrin Housu na pozivu i na slikama.

Šta ostaje od oca?

„Današnja deca su hedonisti bez pokrića.“ Predrag Opačić

Knjigu „Šta ostaje od oca“ napisao je italijanski psihoanalitičar, esejista i pisac Massimo Recalcati (1959- ) u cilju novog promišljanja očeve figure.  Kod nase je izašla 2014.godine u izdanju Akademske knjige.

Ovde su neki meni interesantni delovi u svetlu nemogućnosti vaspitanja, pa time obrazovanja u školi.

Metamorfoza porodice

Savremena porodica nam izgleda bez gravitacionog centra, kao raslojena, bez reda, bez jezgra i sklona različitim organizovanjima: usvajanje dece, porast bračnih razvoda i s tim povezana višestruka raslojavanja u vezama među različitim porodičnim grupama, surogat majke, porodice sa jednim roditeljem, usvajanje kod homoseksualnih parova, veštačka oplodnja – sve su to hipermoderne pojave koje su raščlanile model zapadne porodične ćelije.

Porodica sačinjena od hetereoseksualnog para, sa jednim detetemo, uspostavljena bračnom vezom i namerna da traje ceo život više nije dovoljann model da bi se objasnila aktuelna konfiguracija porodične veze. Ako je porodica kao kulturalna institucija podvrgnuta istoriji i njenim preobražajima, vaspitna funckija porodice, naime, ne nestaje jer je porodićnoj vezi dodeljeno prihvatanje života i njegove humanizacije. Čisti nagon očistva i materinstva ne postoji. Telo fabrikuju simbolički zakoni kulture.

Kako pretvoriti čisto biološki događaj – rođenje života – u ljudski događaj? Kako se humanizuje život? Porodična veza pre svega odgovara na ovo veliko pitanje. Porodična veza postoji tamo gde se javlja čin simboličkog preuzimanja.

Pripadnost i lutalaštvo

Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba je uvek praćena i drugom, isto tako snažnom potrebnom za lutanjem, porivom ka onome joše neviđenom, nesaznanom i neisprobanom.

Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu.

Sukob i nasilje

Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba.  Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.

Kakva je razlika između sukoba i nasilja? Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere i uvek je, doslovce, „van govora“. Drugim rečima sukob je simboličko uređenje realnog nasilja i kao takav prestavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze (između roditelja i dece ili institucija i kolektivnih pokreta).

Generacijska razlika

Dovoljno dobra porodična veza je veza koja zna da obezbedi dovoljnu izvesnu oscilaciju između pripadništva i lutalaštva, između porekla i budućnosti. Dakle veza koja zna da ponudi smisao zajednice (identifikacije) te istovremeno zna da podnese dimenziju borbe, opreke i sukoba koju potreba za odvajanjem fatalno uključuje. Ali sukob nije izraz čiste agresivne reakcije, nego kulturalno kanalizovanje nasilja, njegov simbolički izraz. Tamo gde ima sukoba, ima i priznanja drugosti, ima suočavanja s nemogućnošću da se drugi redukuju na sličnoga.

Deci su potrebni roditelji koji su u stanju da podnesu sukob, prema tom, u stanju su da i dalje predstavljaju generacijsku razliku. Homogenost hipermoderne porodice uvodi nas u situaciju u kojoj dominira sličnost-homogenost, samo naizgled lišena sukoba. Deca jednaka roditeljima, mejke ćerkama, očevi sinovima. Čini se da je sam odnos dece prema roditeljima (filijacija) u korenu preokrenut: ako je nekad dete pripadalo porodici podređujući se njenoj hijerarhijskog organizaciji i zakonima njenog funkcionisanja, u naše vreme porodica, kada još postoji, teži da se organizuje i zakone svog funkcionisanja podredi potrebama svog boga-deteta i njegove apsolutizacije volje.

Sa ove tačke gledišta, takozvana „dečija hiperaktivnost“ je zaista paradigmatični simptom hipermodernog doba, jer ističe teškoću vaspitnog diskursa (ne samo porodičnog) da donese Zakon za želje.

Nestankog osornosti generacijskog sukoba, ponestaju i razlike u pozicijama i odgovornosti unutar porodice. Sve se poravnava u lažnoj retorici dijaloga, u praznoj priči koja zbori o svemu, a da se, naime, ne podrazumeva ničija odgovornost prema onome što govori. To nosi sa sobom jednu vrstu prikrivanja generacijskih razlika i odgovornosti koje ove razlike podrazumevaju. Na primer, odraslome pripada to da uspešno podnese teret simboličke zabrane. Potreban je, naime, singularni čin koji ume da podnese sukob koji uvođenje jednog „Ne!“ povlači za sobom.

Ljudska egzistencija nije samodovoljnost, ne zavisi jedino od sebe same.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursa. Kako vaspitanje -te dakle i obrazovanje– može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno „Zašto ne?“ koje čini besmislenim svako iskustvo granice? Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje– ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije (zabrane) kao stožera novog hiperhedonističkog modela? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja.

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge strane to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se da svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije (zabrane). Klinike takozvanih novih simptoma savremenog doba (anoreksija, bulimija, narkomanija, depresija, napad panike, patološka zavisnost) dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi žellji sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursom kapitaliste i sa isparavanjem oca koja iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijeske razlike i dogovoronosti koju ona povlači za sobom.

Dve velike strepnje današnjih roditelja. Prva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji prizanju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Biti voljen- za to je nužno uvek izgovarati „Da!“, eliminisati nealgodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti. Na taj način se proizvodi patogeno šurovanje između stalnog „Da!“ i onog perverznog „Zašto ne?“ koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mogućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je sa načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju. Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizbežno imati sudbinu … i skoro nikad srećnu.

To je novi mit naše civilizacije: dati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate  kako bi izbeglo iskustvo promašaja.  Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspehe, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji.

Pohvala promašaju

Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočarenja… doba izdajstava i zaljubljivanja. Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.

Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se.

Pohvala promašaju drstično podriva iluziju diskursa kapitaliste. Stati na stranu promašaja jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo iznedrimo želju i njen Zakon.

Umeti smenjivati delotvornost Zakona sa njegovom suspenzijom jeste jedna moguća definicija očinske funkcije.

Rečnik manje poznatih reči:

Apologija – Odbrana jedne nauke ili jedne pozicije-stanovišta. Odbrambeni govor ili spis u korist nekog čoveka ili učenja.

Paradigma – skup osnovnih predpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja određenih stvari. Paradigma znači primer koji, pored sebe, pokazuje i ono što ga konstituiše kao primer. Može se koristiti i u značenju predrasuda.

Diskurs – govor, razgovor, raščlanjivanje, analiza. Diskurs predstavlja u ovom slučaju stil nečijeg govora, odnosno način izlaganja u odnosu na temu. U humanističkim i društvenim naukama, termin diskurs opisuje formalni način razmišljanja koji se može izraziti kroz jezik; diskurs je društvena granica koja definiše šta se može reći o datoj temi.

Kastracija – u ovom kontekstu znači zabrana želje, odsecanje želje.

 

Erasmus+ iskustva

„Nemojte izmišljati svoje potrebe“

Mislim da bi ova rečenica mogla da označi ideju sa kojom sam otišao sa „Međusektorskog sastanka projekata“ održanog u Nišu 2.7.2018. u organizaciji Fondacije Tempus uz podršku ambasade Bugarske. Tema su bila prva iskustva u sprovođenju decentralizovanih Erasmus+ projekata za škole, mlade i obrazovanje odraslih, primeri dobre prakse kao i predstavljanje mogućnosti u okviru poziva za 2019.godinu.

Prvo se obratio Ambasador Republike Bugarske, gospodin Radko Vlaykov koji je istakao da Bugarska podržava Srbiju u naporima za Evropske integracije što je pokazala predsedavanjem u proteklih šest meseci. Naglasak je stavio na odgovornost koja leži na nastavnicima u obrazovanju budućih generacija. Ja bih tu dodao da još veću odgovornost snose političari, ali to je već moje mišljenje. I ne mislim samo na deklarativnu odgovornost.

Marija Filiović Ožegović, upravitelj Fondacije Tempus je u uvodnom obraćanju istakla da je poglavelje 26 prvo privremeno zatvoreno. Jedna od stvari koja je ostala još da se uradi je i punopravno (partnersko) učešće Srbije u Erasmus+ projektima. Ugovori bi trebalo da se potpišu do kraja godine. Tako bi i mi stekli pravo recimo na dvostranu mobilnost (da i kod nas dolaze učenici i nastavnici iz drugih partnerskih zemalja), da nemamo poseban nacionalni poziv.

Ona je istakla da, ako se neka ustanova prijavljuje ponovo na Erasmus+ konkurs mora postojati kontinuitet, mora se videti efekat prethodnog projekta da bi se tek onda pravio novi projekat.

Tempus Fondacija i Ministarstvo Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja vode razgovore o regulisanju izuzeća od poreskog oporezivanja za mobilnost nastavnika i učenika, odsustvovanja nastavnika tokom mobilnosti.

Poziv za 2019. godinu (ovo je bilo na kraju sastanka):

• Status programske zemlje
• Ukupan budžet tri puta povećan
• Dvosmerna mobilnost u svim vrstama KA1 projekata
• Duže trajanje projekata
• Vodič za Erasmus+ umesto Nacionalnog poziva
• Strateška partnerstva koja podržavaju inovacije i razmenu dobrihj praksi. Ovde je posebno interesanto School exchange partnerships (za opšte obrazovanje) kao početni oblik strateškog partnerstva za manje iskusne škole.
• Oktobar 2019 Novi poziv
• Novembar-Decembar Info dani, KA1 radionice
• Januar KA2 radionice …

Evropski razvojni plan je jedan od ključnih dokumenata škole koji treba izraditi pre apliciranja za Erasmus+ projekte. On daje strateški okvir i deo je Školskog razvojnog plana koji postavljene ciljeve povezuje sa internacionalizacijom ustanove kaostrateškim razvojnim ciljem. Ovu temu je predstavio Miša Ljubenović, direktor škole za osnovno i srednje obrazovanje dece sa posebnim potrebama 14. oktobar iz Niša. Internacionalizacija  škole se ostvaruje ugradnjom iskustava stečenih tokom mobilnosti u obrazovno-vaspitni proces, školski program, pedagošku organizaciju rada i rukovođenje. Među gomilom dokumenata spomenuti su Nacionalni milenijumski ciljevi i Strategija obrazovanja u RS do 2020 godine.

Glavna ideja Evropskog razvojnog plana je identifikovanje glavnih oblasti u kojima želimo i očekujemo poboljšanje (kompetencije nastavnika, menadžment, nove metode i tehnike poučavanja, školski razvojni plan).

Pripreme za mobilnost, podrška i izazovi je tema o kojoj je govorio kolega iz Srednje ekonomske škole Sombor koja je  okviru svog projekta imala priliku da boravi u sličnoj školi u Banskoj Bistrici, Slovačka. Dobra priprema, primena stečenog znanja i širenje ideja sve dobro dokumentovano na sajtu škole.

O sprovođenju mobilnosti, pozitivnim stranama i izazovima, primeri dobre prakse su govorili predstavnici:

• Škola za brodarstvo Beograd. Dva nastavnika i 10 učenika je boravilo 15 dana u pomorskoj školi u Bakru (Rijeka) gde su radili na simulatorima, vozili se školskim brodom i dobili međunarodni sertifikat za njihovu struku. Izbor nastavnika i učenika za mobilnost obavljen putem konkursa.
• Politehnička škola Kragujevac. Dva nastavnika i 10 učenika trećeg razreda je išlo 21 dan  u posetu školskom centru u Velenju.
• Ekonomsko-trgovinska škola Novi Pazar. Tri učenice generacije četvrtog, trećeg i drugog razreda sa dve nastavnice su išle na 14 dana u Nemačku u tri različite kompanije gde su radile redovno radno vreme na konkretnim zaduženjima.
• Udruženje Bazaart Beograd
• Udruženje Mladi istraživači Srbije
• Škola za osnovno obrazovanje odraslih Sombor
• PU Čukarica Beograd.

Primer dobre prakse o širenju ideje projekta je predstavila Mina Aleksić, predsednica udruženja Prostor.

Glavne ideje:

• Potrebe učenika koje će biti zadovoljene planiranim aktivnostima
• Izveštaje i sve što je potrebno odraditi odmah, ne ostavljati za sutra.
• Mobilnost nije suština projekta.
• eTwinning je nezaobilazan deo projektnih aktivnosti u podršci mobilnosti
• Uraditi dobro pripremu. Recimo jezičku i kulturološku.
• Evropski razvojni plan kao okosnica oko koje se sve razvija.
• Izbor učenika za mobilnost putem konkursa: test znanja za oblast iz koje je mobilnost,  priprema za pisanje motivacionog pisma i CV-a, motivaciono pismo,  CV, ocene iz određenih predmeta, uključenje učeničkog parlamenta.
• Mobilnost učenika raditi za veći broj učenika za manji period ako je samo upoznavanje sa sistem. I obrnuto raditi mobilnost za manji broj učenika na duži period ako treba nešto konkretno da nauče. Videti koje sertifikate i diplome mogu da dobiju.
• Majice projekta sa dizajnom koji su radili učenici.
• Program ličnog plana napredovanja u mobilnosti
• Pouzdani partneri (mislim kako na institucije tako i na kolege) su velika korist za realizaciju projekta.
• Širenje informacija o projektu (diseminacija) je vrlo važan deo realizacije projekta.
• Pročitajte još jednom Erasmus+ Program Guide.

Ono što je sigurno da ćete naći na ovakvim sastancima je produbljivanje postojećih i pravljenje novih kontakata, razmena iskustava, nalaženje novih ideja. Od mnogih koji su realizovali mobilnost sam čuo dosta sličnih problema na koje su nailazili tokom realizacije projekta. Takođe sam čuo i za RYCO – Regional Youth Cooperation Office (Regionanlna kancelarija za saradnju mladih) gde možete aplicirati za mobilnost mladih, pre svega interesantno srednjim školama i udruženjima. Primer odobrenog projekta Politehničke škole iz Kragujevca.

Dodatak. Ciljevi u oblasti evropske mobilnosti mogu biti:

• poboljšanje kompetencija nastavnika i stručnih saradnika za primenu savremenih metoda i tehnika rada
• unapređenje jezičke kompetencije nastavnika i stručnih saradnika
• prenošenje znanja i veština stečenih tokom mobilnosti ostalim nastavnicima
• učešće škole u što većem broju međunarodnih projekata i razmena korišćenjem raznih alata i platformi poput eTwinninga
• integrisanje novih znanja i veština u kurikulum i ključna dokumenta škole: Školski program, Program nastave i učenja, Godišnji plan rada škole i Školski razvojni plan
• izgrađivanje efikasne organizacije i upravljanja školom, u skladu sa evropskim okvirom obrazovanja i zahtevima savremenom liderstva
• podizanje obrazovne podrške učenicima na viši nivo
• poboljšanje obrazovnih postignuća učenika
• modernizacija i internacionalizacija škole u svim segmentima njenog funkcionisanja