Šta ostaje od oca?

„Današnja deca su hedonisti bez pokrića.“ Predrag Opačić

Knjigu „Šta ostaje od oca“ napisao je italijanski psihoanalitičar, esejista i pisac Massimo Recalcati (1959- ) u cilju novog promišljanja očeve figure.  Kod nase je izašla 2014.godine u izdanju Akademske knjige.

Ovde su neki meni interesantni delovi u svetlu nemogućnosti vaspitanja, pa time obrazovanja u školi.

Metamorfoza porodice

Savremena porodica nam izgleda bez gravitacionog centra, kao raslojena, bez reda, bez jezgra i sklona različitim organizovanjima: usvajanje dece, porast bračnih razvoda i s tim povezana višestruka raslojavanja u vezama među različitim porodičnim grupama, surogat majke, porodice sa jednim roditeljem, usvajanje kod homoseksualnih parova, veštačka oplodnja – sve su to hipermoderne pojave koje su raščlanile model zapadne porodične ćelije.

Porodica sačinjena od hetereoseksualnog para, sa jednim detetemo, uspostavljena bračnom vezom i namerna da traje ceo život više nije dovoljann model da bi se objasnila aktuelna konfiguracija porodične veze. Ako je porodica kao kulturalna institucija podvrgnuta istoriji i njenim preobražajima, vaspitna funckija porodice, naime, ne nestaje jer je porodićnoj vezi dodeljeno prihvatanje života i njegove humanizacije. Čisti nagon očistva i materinstva ne postoji. Telo fabrikuju simbolički zakoni kulture.

Kako pretvoriti čisto biološki događaj – rođenje života – u ljudski događaj? Kako se humanizuje život? Porodična veza pre svega odgovara na ovo veliko pitanje. Porodična veza postoji tamo gde se javlja čin simboličkog preuzimanja.

Pripadnost i lutalaštvo

Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba je uvek praćena i drugom, isto tako snažnom potrebnom za lutanjem, porivom ka onome joše neviđenom, nesaznanom i neisprobanom.

Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu.

Sukob i nasilje

Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba.  Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.

Kakva je razlika između sukoba i nasilja? Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere i uvek je, doslovce, „van govora“. Drugim rečima sukob je simboličko uređenje realnog nasilja i kao takav prestavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze (između roditelja i dece ili institucija i kolektivnih pokreta).

Generacijska razlika

Dovoljno dobra porodična veza je veza koja zna da obezbedi dovoljnu izvesnu oscilaciju između pripadništva i lutalaštva, između porekla i budućnosti. Dakle veza koja zna da ponudi smisao zajednice (identifikacije) te istovremeno zna da podnese dimenziju borbe, opreke i sukoba koju potreba za odvajanjem fatalno uključuje. Ali sukob nije izraz čiste agresivne reakcije, nego kulturalno kanalizovanje nasilja, njegov simbolički izraz. Tamo gde ima sukoba, ima i priznanja drugosti, ima suočavanja s nemogućnošću da se drugi redukuju na sličnoga.

Deci su potrebni roditelji koji su u stanju da podnesu sukob, prema tom, u stanju su da i dalje predstavljaju generacijsku razliku. Homogenost hipermoderne porodice uvodi nas u situaciju u kojoj dominira sličnost-homogenost, samo naizgled lišena sukoba. Deca jednaka roditeljima, mejke ćerkama, očevi sinovima. Čini se da je sam odnos dece prema roditeljima (filijacija) u korenu preokrenut: ako je nekad dete pripadalo porodici podređujući se njenoj hijerarhijskog organizaciji i zakonima njenog funkcionisanja, u naše vreme porodica, kada još postoji, teži da se organizuje i zakone svog funkcionisanja podredi potrebama svog boga-deteta i njegove apsolutizacije volje.

Sa ove tačke gledišta, takozvana „dečija hiperaktivnost“ je zaista paradigmatični simptom hipermodernog doba, jer ističe teškoću vaspitnog diskursa (ne samo porodičnog) da donese Zakon za želje.

Nestankog osornosti generacijskog sukoba, ponestaju i razlike u pozicijama i odgovornosti unutar porodice. Sve se poravnava u lažnoj retorici dijaloga, u praznoj priči koja zbori o svemu, a da se, naime, ne podrazumeva ničija odgovornost prema onome što govori. To nosi sa sobom jednu vrstu prikrivanja generacijskih razlika i odgovornosti koje ove razlike podrazumevaju. Na primer, odraslome pripada to da uspešno podnese teret simboličke zabrane. Potreban je, naime, singularni čin koji ume da podnese sukob koji uvođenje jednog „Ne!“ povlači za sobom.

Ljudska egzistencija nije samodovoljnost, ne zavisi jedino od sebe same.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursa. Kako vaspitanje -te dakle i obrazovanje– može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno „Zašto ne?“ koje čini besmislenim svako iskustvo granice? Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje– ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije (zabrane) kao stožera novog hiperhedonističkog modela? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja.

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge strane to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se da svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije (zabrane). Klinike takozvanih novih simptoma savremenog doba (anoreksija, bulimija, narkomanija, depresija, napad panike, patološka zavisnost) dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi žellji sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursom kapitaliste i sa isparavanjem oca koja iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijeske razlike i dogovoronosti koju ona povlači za sobom.

Dve velike strepnje današnjih roditelja. Prva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji prizanju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Biti voljen- za to je nužno uvek izgovarati „Da!“, eliminisati nealgodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti. Na taj način se proizvodi patogeno šurovanje između stalnog „Da!“ i onog perverznog „Zašto ne?“ koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mogućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je sa načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju. Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizbežno imati sudbinu … i skoro nikad srećnu.

To je novi mit naše civilizacije: dati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate  kako bi izbeglo iskustvo promašaja.  Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspehe, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji.

Pohvala promašaju

Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočarenja… doba izdajstava i zaljubljivanja. Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.

Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se.

Pohvala promašaju drstično podriva iluziju diskursa kapitaliste. Stati na stranu promašaja jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo iznedrimo želju i njen Zakon.

Umeti smenjivati delotvornost Zakona sa njegovom suspenzijom jeste jedna moguća definicija očinske funkcije.

Rečnik manje poznatih reči:

Apologija – Odbrana jedne nauke ili jedne pozicije-stanovišta. Odbrambeni govor ili spis u korist nekog čoveka ili učenja.

Paradigma – skup osnovnih predpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja određenih stvari. Paradigma znači primer koji, pored sebe, pokazuje i ono što ga konstituiše kao primer. Može se koristiti i u značenju predrasuda.

Diskurs – govor, razgovor, raščlanjivanje, analiza. Diskurs predstavlja u ovom slučaju stil nečijeg govora, odnosno način izlaganja u odnosu na temu. U humanističkim i društvenim naukama, termin diskurs opisuje formalni način razmišljanja koji se može izraziti kroz jezik; diskurs je društvena granica koja definiše šta se može reći o datoj temi.

Kastracija – u ovom kontekstu znači zabrana želje, odsecanje želje.